Flying man’s blog

Inspirisan Dedinim postom o leptirima, resih i ja da vam pokazem koliko su opasni. Pa evo vidite odakle vam jos preti opasnost.

A da se opustipe posle ove strasne reportaze, predlazem da pogledate ovo:

i ovo:

i jos ovo, a dalje gledajte sami. Ulepsace vam dan.

   Ajde i ja da se malo oglasim posle Blog Opena. Znam, malo kasnim, ali obaveze ne dozvoljavaju.

Iako sam imao primedbe na pravila konkursa za Blogopediju, naravno ne sporim kvalitet tekstova koji su objavljeni. Prvo bih, naravno, pohvalio organizatore na odrađenom mamutskom poslu, iako su imali sitnih propusta oni i ne zavređuju da se pomenu. Drago mi je da sam upoznao ljude koje znam godinama samo sa neta: Dedu, Pynkija, Miffa, Suske, Priju, Eniaca, Auroru, Waltera, Lightmana, Milosa, Borsky… drago mi je da sam video i one koje poznajem od ranije: Ivanu, Raina, Mazu, Kulica… drago mi je da sam upoznao i Mooshemu, Vesica, Varagica, Kisobrana, Acu - BizBuzza…

Što se tice radionica, otprilike šta sam očekivao to sam i dobio.
Radionica Gassnera i Basica “Blogging and Money making “, iako zanimljiva za naše prilike deluje mi kao bajka, bar po tome koliko oni zarađuju. Radionica Neila Alphonsa, nije mi bila u startu zanimljiva, ali dala mi je neke ideje (o tome ću nekom drugom prilikom, ako razradim sve to). Vesićeva radionica, koja je bila “za početnike”, bila je dobar podsetnik za staro znanje i donela je neka nova saznanja. Radionica Web novinarstva, jedina koja me je “razočarala”, i od koje sam očekivao nešto konkretno, bila je ništa drugo do reklama za samu školu web novinarstva (bar dok sam imao živaca da je pratim).

Svečana vecera prvog dana, došla je kao šlag na tortu, prijatna lica, dobra muzika, odlična klopa, puno šala i anegdota, ozbiljnih razgovora i ponuda, veselja… doprineli su da se zabavimo, opustimo i spremimo za drugi dan.

Deo drugog dana, iskoristili smo Maza i ja, da Ivanu odvedemo do Zlotske pećine, što je naravno imalo za posledicu da se malo neplanirano provozamo do Brestovačke Banje u potrazi za organizatorima i predavačima koji su bili na ručku. Izvinjavam se organizatorima, ako sam im tom prilikom pojavljujući se na ručku, pričinio materijalnu štetu ali vredelo je (kolenice i komentari Ace BizBuzza i Borisa o hrani bili su nesvakidašnji), pa im ovom prilikom obećavam da ću se i sledeće godine uvaliti na klopi, ali ovaj put namerno.

Još jednom hvala svima na lepom druženju, i vidimo se sledeće godine.

Samo da vam se javim, sutra idem da Blog Open u Boru.

Ako me ne prime, to je zato sto:

Kažu da kad padobranac otvori padobran let sa njim je obaveza, a da je pravo uživanje slobodan pad.

Da li je tako prosudite sami, a za mene je ovo totalno ludilo.

“Jer moj je život igra bez granica
umorna priča, trganje stranica
na kojim ništa ne piše.

Jer moj je život vječito padanje
kad zbrojim poraze ništa ne ostane
samo još vučem navike
i sve na tome ostane…”                                                                                   Toše Proeski

Ne mogu drugačije da počnem ovaj tekst, ovu priču, ovu ispovest, a da ne iskoristim stihove ove pesme. Ne mogu da zaboravim ni Ivana ni Mikija, ni mnoge druge prijatelje. Ne mogu da krenem dalje, a moram… Ne mogu da živim sam na ovom svetu, a želim. Želim da letim, al ne mogu, tj. mogu al moram da povredim nekog, a to ne želim… Nisam srećan, i kao da ne živim ako ne letim…

Možda sam i sebičan, možda ne mislim na druge. Možda i oni mene ne razumeju, možda se i plaše za mene, možda strepe… Verovatno ni ovaj tekst neće stići da bude tamo gde sam ja zamislio da bude, da ostane otisak moje tuge, otisak moga secanja, uspomena na lepe trenutke mojih drugova…

Možda sam mogao da im pomognem, možda nešto nije trebalo da uradim,  možda je nešto trebalo… Možda me neki krive, neki sažaljevaju,  možda zbog njih treba da nastavim, da njihova žrtva ne bude uzaludna, da ljudima kažem šta nije dobro…

A možda sam i ja proklet, možda kao u pesmi Prljavog kazališta i ja imam jednu nesreću “sve što dotaknem, ja uništim”??? Joj, koliko “možda”, koliko “ako”, koliko  “ne mogu”??? Koliko pitanja, a znam da moram, koliko suza, a treba ih još više, koliko noćnih mora i koliko znoja treba da ih prebolim, da ih zaboravim, a ne mogu ni neću!!!

Znam koliko su bili srećni sa mnom u vazduhu, koliko su živeli za letenje, koliko su sanjali slobodu i milovanje vetra na licu. Znam koliko biste vi voleli da vam pričam o letenju, šta me privlači tome… Znam koliko bi imao da vam pričam o letenju, koliko bi mi puno vremena trebalo za to, a ja nemam reči, tu su negde, al nikako da krenu. Nikako da se otvorim, nikako da udahnem vazduh i da počnem…

A možda da vi probate da mi objasnite zašto živite? Možda tada shvatite zašto mi je teško da vam opišem zašto letim, zašto tako i ja živim…

A imao sam svet pod nogama!!!

In memoriam
Tragično nastradalim

Ivanu Aleksiću i Miroslavu Ponjeviću

P.S. Možda se sećate da sam često koristio rečenicu “Može li čovek da bude srećniji”? Ja mogu da budem srećan što sam ih poznavao!!!